„Kreativna depresija“ - opasne veze
Kreativnost je oduvek bila predmet interesovanja, divljenja, misterije i mistifikacija a sa razvojem nauka ona postaje i predmet sve iscrpnije analize. Kreativni procesi se tako raščlanjavaju na nekoliko faza, među kojima su takozvana priprema, inkubacija, iluminacija tj javljanje ideje i njen razvoj i primena u okviru određenog medija. Iluminacija je i nakon brojnih nastojanja da se proces stvaranja rastumači ostala onaj nedokučivi momenat, onaj misteriozan i veoma važan deo procesa, svojstven svakom kreativnom čoveku a ipak ona je pitanje na koje čovekov razum nije uspeo da odgovori. Tako se i danas, kao u doba starih Grka, kada je stvaralačka ideja pripisivana nadahnuću bogova i muza, ovaj fenomen dovodi u vezu sa raznoraznim, ponekad kontraverznim stvarima. Umetnici se retko bave pokušajima da razbiju stereotipe i mitove koji objašnjavaju stvaralački fenomen, možda i zato što često i sami veruju u neke od njih. Jedan od takvih mitova jeste mit o „kreativnoj depresiji“ tj ideji da je depresija poželjno stanje za umetnika jer on upravo iz nje crpi inspiraciju za svoj kreativni rad.
Stvaralaštvo se od davnina dovodilo u vezu sa ludilom, izmenjenim stanjima svesti, a radi postizanja istih posezalo se i za narkoticima i halucinogenim supstancama za koje se veruje da, otvarajući „vrata percepcije“, pružaju dublje uvide i oslobađaju tj podstiču stvaralaštvo. U stvarnosti, međutim, mnogo je ljudi sa dijagnozama psihotičnih poremećaja kao i mnogo korisnika i zavisnika od opijata koji ne stvaraju ili kada to i čine (što može biti deo terapije) njihova dela nemaju nužno umetničku vrednost (rađena su istraživanja kako bi se ovo utvrdilo). Takođe postoje umetnici za koje nije ustanovljen nekakav mentalni poremećaj i koji ne konzumiraju opijate a čije je stvaralaštvo predmet divljenja. Ono što većina umetnika može da potvrdi jeste ih da bolna iskustva, pretrpljena tragedija, porazi i teskobe češće nagone na stvaranje i to uglavnom u nastojanju da se bol transcendira, da se izrazi i prevaziđe, izdrži, da se osmisli ili se stvaralaštvu pribegava instinktivno kao načinu da se preživi. Mnogi umetnici se slažu da se u periodima zadovoljstva, mira i sreće ređe javljaju nagoni za stvaranjem, a češće prepušta uživanju a možda i pasivnosti jer se ovakvi periodi drže za predah, dragocene oaze kratkog veka koje karakteriše odsustvo napetosti i akcije. Napetost, konflikt, borba i promene česti su tokom života. Tuga i bol smatraju se normalnom reakcijom na sopstvene nedaće, teškoće naših bližnjih pa i brojne tragedije koje se događaju u svetu oko nas. Ove pojave čine da postavljamo pitanja, da tragamo za odgovorom. Umetnici to čine kroz svoju umetnost.
Međutim, oni koju su nekada patili ili pate od depresije kao i oni koji su se sa njom susreli u svojoj terapeutskoj profesiji mogu da posvedoče da je depresija nešto posve dugačije od tuge i bola. Zapravo tek kada se iz stanja depresije izađe moguće je osetiti istinsko osećanje tuge i bola koje je autentično. Takođe izlečenje od depresije nikako ne znači „trajni boravak“ u osećanju konstantne sreće. „Mišljenja sam da je trajno srećan život u raskoraku sa stvarnim životom“, kaže Dušan Kecmanović, psihijatar koji piše o takozvanoj tiraniji sreće. Postavljanje pitanja smisla, frustriranost i povremena tuga pa i depresivna raspoloženja neminovni su kod čoveka koji odbija da se prikloni konformizmu većine. Snažna, nepokolebljiva vera, besprekorna i bespogovorna privrženost nekoj ideji ili predanost humanitarnom radu donose izvesnu sigurnost i postojanost ali manje ili veće krize se uvek jave. Iz kriza se uči. Usled tog učenja rastemo i razvijamo se, a ako stvaramo, naučene lekcije oplemenjuju naše stvaralaštvo. Ali depresija je, složiće se oni koji su se sa njom suočili, upravo odsustvo akcije, motivacije, usporavanje kognitivnih procesa, gašenje volje i fleksibilnosti a samim tim i kreativnog procesa. U početnim stadijumima ona još ne sprečava, premda umnogome otežava stvaralaštvo i interakciju sa svetom. Stvaralaštvo, između ostalog, može upravo biti način da se njeni okovi razbiju. Ali kako uzima maha, ukoliko se ne leči i protiv nje ne bori, polako se gase svi mehanizmi i nije retko da u krajnjim stadijumima dođe do samoubistva. Očigledno, tu je kraj svakoj vidljivoj akciji pa samim tim i kreativnosti.
Svako iskustvo, pa i depresija ili bolest tela obogaćuje čovekov spektar proživljenih osećanja, istančava njegova čula i njegovo razumevanje za sebe i druge pa tako kod umetnika može koristiti njegovom umetničkom radu. Viktor Frankl, čuveni psihijatar i osnivač logoterapije neverovatan je primer čoveka koji je, za nas nepojmljivo, strašno iskustvo boravka u koncentracionom logoru za vreme drugog svetskog rata uspeo da iskoristi za razvoj svojih ideja i da uvide koje je stekao pretoči u delo kojim doprinosi čovečanstvu. Za većinu se to iskustvo završilo mučnom smrću. Trebalo je imati mnogo sreće i gvozden karakter, usredsređenost i jasan cilj na umu da bi se takvo nešto uopšte preživelo. Teško je poreći da nas svaki događaj na neki način obogaćuje ili bar uvećava naše iskustvo, ali za neka iskustva potrebno je platiti preveliku cenu uz rizik da se nikada ne oporavimo. Opasno je glorifikovati nešto što može da izazove preranu smrt i tragične posledice i dovoditi to u direktnu vezu sa stvaralaštvom. Na taj način mnogi umetnici odbijaju prilike za izbavljenjem i lečenjem u strahu da će ostavljajući iza sebe teret depresije ili zavisnosti od narkotika ostati i bez stvaralačke moći. Ali stvaralaštvo je kompleksna, u mnogome neobjašnjiva stvar koja se javlja nezavisno od depresije, mentalnih poremećaja i uticaja opojnih sredstava. Svaka stega, pa tako i depresija, pritiska i guši stvaralaštvo ali ono nekada uspeva da se probije i da opstane ne zahvaljujući ovim teškoćama već uprkos njih, integrišući i njih u svoje delo, uzimajući ih ponekad za temu u pokušajima da se protiv njih izbori, da osvoji veću slobodu duha, da dosegne autentični izraz koji transcendira sve sputanosti bitisanja na ovom svetu i poziva na nešto više čemu vredi težiti.
No comments:
Post a Comment